Филозофски факултет као „духовно срце“ Универзитета у Сарајеву ускоро ће прославити седамдесети рођендан. Кратак је то период поредимо ли га са хисторијом знаменитих свјетских универзитета, а опет довољно дуг с обзиром на све потицаје убрзаних промјена на пољу хуманистичког, друштвеног и умјетничког стваралаштва у тако турбулентном раздобљу новије хисторије Босне и Херцеговине. У прве четири деценије, захваљујући прије свега ангажману изузетних професора/стваралаца у дисциплинама које се изучавају на нашем Факултету, готово је невјероватна брзина којом је ово друштво ухватило корак са савременим духовним кретањима у Европи и свијету. Мала, још добрим дијелом феудална средина, најприје је морала надокнадити големи заостатак на плану просвјетитељства, а истовремено задовољити све изазове којима су је запљускивали таласи модернизма. Филозофски факултет је успио у томе захваљући изузетном духовном динамизму који је растао сасваком новом генерацијом, непрестано се прилагођавајући свјежим духовним струјањима, еманирајући позитивну друшвену енергију и трасирајући оригиналне путеве укупног друштвеног развоја. И управо у периоду када се акумулацијом свих досега у тих неколико деценија дошло до високог академског степена који је обећавао још више и још даље у шареном свијету хуманистичких, друштвених и умјетничких дисциплина, најсуровија агресија и дуготрајна опсада Сарајева, догађај који ће обиљежити конац свјетске хисторије XX стољећа, нагло су зауставили тај замах. Иако физички измјештен, јер се нашао на првим борбеним линијама, Филозофски је факултет и у том периоду наставио с радом и чини се да нам никада као у том периоду нису биле тако реалне и тако блиске ријечи Gillesa Deleuzea како је „сваки стваралачки чин, чин отпора“. И то јесте дио хисторије овог Факултета који можемо с пуним правом назвати периодом духовног отпора деструкцији и барбаризму. Затим су усљедиле године у којима је ваљало обновити материјално и кадровски тешко осиромашен Факултет. Па ипак, мимо свих анахроних друштвених процеса који су услиједили након рата и на дјелу су и данас, мимо све провинцијализације и тежњи да се некад потпуно отворена средина што више затвори и врати у дубоку прошлост из које тек што је повијесно изронила, наставнице и наставници, студентице и студенти Филозофског факултета настављају са својом мисијом „отварања“ и нановног освајања простора слободе мишљења, мишљења које одувијек и постоји само као критичко мишљење. При томе, није лоше увијек изнова поновити: нешто се отвара да би се у властити простор упустио одређени садржај, али и да би се из нашег простора нешто изнијело вани и презентирало свијету. А слободу мишљења, као и сваки други простор слободе, мора обавезно пратити етичка димензија одговорности – одговорности спрам нашег тренутка, али и према времену и генерацијама које тек долазе. На таквом хоризонту дефиниране су и основе наших програмских усмјерења у наредном мандатном периоду.
Без намјере да се сувише осврћемо уназад, неопходно је ипак поменути двије врло важне ствари које су непосредно иза нас, а које ће у доброј мјери одредити правце развоја Филозофског факултета у наредном четворогодишњем мандатном периоду: то је довршетак процеса интеграције Универзитета у Сарајеву и нови Закон о високом образовању, изгласан концем јула 2017. године. Ако то имамо у виду, можемо рећи да се Филозофски факултет налази пред једном новом фазом развоја. Бит ће она неминовно обиљежена неизвјесностима и њих треба имати на уму када говоримо о вриједносним начелима и смјерницама за будућност. Јасно је да једна високообразовна институција попут Филозофског факултета, која је по свим европским мјерилима један универзитет средње величине (организациона јединица са великим бројем подорганизационих јединица, казано административним језиком Закона), примарно мора бити утемељена на легализму, на јасном поштивању законских и статутарних одредби. И то јесте наш први задатак. Али исто тако је јасно да унутар тог оквира ми морамо бити проактивни у тражењу законских измјена и изналазити рјешења која одговарају нама – унапређењу нашег научноистраживачког и наставног рада, међународне сарадње какву ми желимо и финансијској стабилности која нам је неопходна. При томе морамо функционирати на начин институционалне демократије, поштивања одлука репрезентативних тијела овог Факултета са Наставним вијећем као центром одлучивања. Дужни смо поштивати легитимну вољу већине, а истовремено бити окренути другачијем мишљењу, академском дијалогу, његовању академске културе тог дијалога, чувању дигнитета наставница и наставника, сарадница и сарадника, свих осталих упосленика и студената, те интензивно радити на синергијском дјеловању, а не на расипању снаге и времена у јаловим расправама, неспоразумима и честим међусобним сукобима.
Рад свих нас заједно, наша укљученост у дјеловање Факултета и одговорност за његово успјешно функционирање, била је и остала мјера наше вриједности. Факултет мора бити мјесто, мора бити дом у којем ће сви моћи исказати и остварити своје потенцијале. Можда и предуго имам осјећај великог раскорака између неоспорног научног и умјетничког потенцијала и резултата на научном и наставном плану. Стога се мој програм темељи на оним побољшањима управљања процесима који воде само једном циљу: ослобађању тих потенцијала и њиховом усмјеравању према научноистраживачким пројектима, међународној сарадњи, друштвеном ангажману, даљем развоју иновативности у настави и, у коначници, побољшању квалитета наставе у раду са студентицама и студентима због којих смо сви ми овдје. Уз то, онолико колико је то могуће у датим околностима, потребно је отворити врата овог Факултета за редовне расправе о круцијалним друштвеним проблемима. Јер, у ситуацији у којој државе фактички немамо, а друштво се опасно осипа и питање је да ли још увијек и постоји, када се БиХ доводи у питање чак и као културна чињеница, премда је то најсигурније упориште њене повијесне опстојности, дужни смо вратити Филозофском факултету позицију мјеста отворених сучељавања везаних за најболнија питања, умјесто да наставимо водити мале међусобне ратове чиме се оно извањско урушавање преноси и на ову институцију. Тиме бисмо, уосталом, уз редовне напоре које чинимо, на најбољи начин привукли и наше студентице и студенте, али и друге младе људе, потакли њихов интерес за упис на наш Факултет и актвно се супротставили опасној тенденцији локалне и глобалне друштвене кампање окренуте против хуманистичких и друштвених наука којој свједочимо у посљедње вријеме.
Процес реализације наставе, процес реализације научног, истраживачког, стручног и умјетничког рада, интернационализација и даље ширење поља истраживања, процес функционирања административне службе Факултета, Студентске службе, Библиотеке, Техничке службе, процес даље информатизације Факултета, морају бити усмјеравани у складу са стандардима и на темељу критерија који важе у међународним образовним и академским институцијама и компатибилни са циљевима развијених европских земаља. Но узалуд ће нам бити све то уколико не уложимо напор да се супротставимо колико год је могуће лавини бирократизације која је захватила цијели Универзитет. Тек амортизацијом и ублажавањем тог притиска, уз наведене процесе, бит ћемо у позицији да ослободимо пуни научни, стручни, истраживачки, умјетнички потенцијал сваког наставника и сарадника. Рјечју, морамо тежити ефикасној администрацији на Универзитету која ће бити дио рјешења, а не проблема. Ако бар дјелимично успијемо у таквим настојањима бит ће нам олакшана борба за квалитет, за интеграцију Факултета у токове савремених свјетских кретања у наукама које се овдје изучавају, у токове међународне и сарадње са другим универзитетима на свим разинама, борба против грубог насртаја политике на нашу аутономију и слободу мишљења, дакле борба за отварање академског живота насупрот доказаним катастрофалним посљедицама вишедеценијског аутизма присутног у свим друштвеним сегментима.
С обзиром на стечено искуство које имамо у примјени наставних планова и програма неопходно је наставити на њиховим иновацијама као и тежити њиховој интердисциплинарности. У том погледу, отворени дијалог везан за предвиђени процес екстерне евалуације и акредитације треба максимално искористити за измјене наставних планова и програма у оним смјеровима и у оним сегментима који ће нас довести до испуњења високих европских академских стандарда. За реализацију програма бит ће неопходна подршка органа Универзитета, материјално-финансијска подршка Оснивача, те пуна сарадња са Вијећима одсјекâ, колегија предсједника Вијећа одсјека, Наставног вијећа и свих сарадница и сарадника упослених на Факултету. Бит ће потребна синергија и, опет, растерећење бирократског притиска како би свака наставница и наставник имали довољну зону слободе у континуираном иновирању властитих програма и њиховим усклађивањима са концептом цјелине студија. Дозволит ћу себи да на овом мјесту истакнем једнан аспект дјелатности на који бих у наредном периоду обратио нарочиту пажњу. Ријеч је, наиме, о неопходности успостављања специфичног баланса између онога што су класичне хуманистичке вриједности које морамо одбранити и оних потреба које носе хисторијске мијене и савремене потребе младих људи, примарно вођеним жељом да аналитички продру у бит нових феномена, тенденција и трендова у свијету. Моја окренутост новој генерацији сарадница и сарадника, наставница и наставника иде управо за успостављањем те уравнотежености која је могућа и, по мом дубоком осјећању, лако остварива. У оквиру новог институционалног статуса Универзитета у Сарајеву неопходно је успоставити нову улогу Филозофског факултета и његово позиционирање кроз поступне фазе даљег развоја. А то значи даљег усавршавања рада у областима на којима већ радимо, али и покретање нових дјелатности које нам недостају на „језично-културној мапи свијета“ коју покривамо. Покретањем студија језика на нивоу лектората из јапанског, кинеског, шведског и норвешког језика трасирали бисмо пут озбиљне сарадње са тим данас незаобилазним цивилизацијским просторима и тиме поменуту „мапу“ учинили потпунијом, а истовремено добили и на плану неопходне даље интернационализације Филозофског факултета. А у зони употпуњавања рада на националним дисциплинама потребно ће бити уложити напоре да се начине исти такви почетни кораци у изучавању ромске и јеврејске баштине, без којих нема потпуног увида у традиционално мултикултурно ткиво ове земље. Па ако у току наредног четверогодишњег мандата успијемо бар једним дијелом реализирати зацртане циљеве бит ће то значајан потицај за генерације које долазе. Стога се чини неопходним максимално синергијски тимски ујединити три функције: ријеч је о области наставе, међународне сарадње и научноистраживачког рада. Продекан за наставу мора синергијски дјеловати са продеканом за међународну сарадњу, а обоје опет са тимом колегица и колега који воде наш Центар за научноистраживачки рад и стручне активности чије саставнице чине: Институт за археологију, Институт за књижевност и културолошке студије, Знанствено-истраживачки инкубатор, Институт за хуманистичка и друштвена истраживања, Центар за језике, Центар за психолошко истраживање, едукацију и савјетовање. Центар за перманентно усавршавање и цјеложивотно учење, те издаваштво наших електронских и принтаних научних монографија и научних часописа чије је индексирање већ покренуто... Из моје перспективе, то је заправо једна дјелатност. Логика је јасна. Сваки искорак на плану научноистраживачког рада, подразумијева искорак у зони међународне сарадње, а обоје се истог часа рефлектирају на повећање квалитета наставе. Сваки помак у иновацији неког наставног процеса, опет је немогућ без позитивних помака у друга два поменута поља. Сваки облик унапређења међународне сарадње, сваки прихваћен пројекат у неком од познатих програма и институција аутоматски се позитивно одражава на поље наставе и научног истраживања. Тиме би се енергија, снага и вријеме што више сачували и концентрирали на нашем Факултету, а нарочито би младе колегице и колеге имале могућност да своје обавезе везане за научно напредовање у највећој мјери остваре у „властитој кући“ .
Можда овај Факултет никада неће имати онај друштвени значај и ауторитет какав је имао у тренутку оснивања и у првим деценијама свога постојања. Али ту не смијемо упасти у јефтину клопку аналошкога мишљења. Једноставно, било је то друго вријеме, друга држава, други политички и друштвени систем, коначно и другачији систем образовања. Али оно што бисмо морали учинити одмах јесте широко отворити врата за расправе о круцијалним друштвеним проблемима. Такво отварање би умногоме поправило перцепцију Филозофског факултета у новим, потпуно измијењеним околностима. А у тим околностима овај Факултет више, на жалост, није оријентир или свјетионик у друштвеним и хуманистичким наукама. Штавише, као што је већ напоменуто, много тога у нашем друштву и у свијету не иде нам баш на руку. Ми не смијемо скривати очи пред друштвеним девијацијама и чињеницама које иду против области нашег изучавања и које су ту: на многим одсјецима ми биљежимо пад интересовања, а квалитет пријављених кандидаткиња и кандидата константно пада. Поменутим отварањем врата ми бисмо учинили Филозофски факултет видљивијим и присутнијим; а то значи додатни напор свих нас и наших гостију да будемо препознатљиви по квалитету, по стилу, по разноврсности, по различитим типовима и нивоима ангажираности... Само у једно сам сигуран: за то имамо потенцијал. Потребан нам је само простор отворености и слободе мишљења без табуизирања било којег сегмента нашег укупног друштвеног живота. Искрено се надам да ћу на крају наредног четерогодишњег мандата видјети довршетак пуне генерацијске обнове Филозофског факултета. Моја генерација, генерација људи који су започели своју универзитетску каријеру у потпуно другачијем окружењу и који су сачували оно што су могли у периоду најтежих разарања у хисторији ове земље, полако одлази. Мање више, дали смо што смо могли, сукладно способностима и околностима. Али жеља ми је да за четири године овај Факултет има довољан број редовних и ванредних професорица и професора, доцентица и доцената, виших асистентица и асистената, те асистентица и асистената, као и свих осталих упосленица и упосленика који припадају једној новој генерацији, способнијој и спремнијој да у потпуности ухвати корак са највишим захтјевима високог школства овог типа у Европи и свијету. Генерацији која је много мање оптерећена тешким раздорима и траумама из прошлости и примарно окренута будућности.
А на први поглед, много тога што стоји непосредно пред нама не иде нам баш на руку и ваљат ће тражити нове путеве афирмације хуманистичких и друштвених наука и умјетности. Несмиљено се наставља осипање и растакање стварности уз даље разарање свих темељних хуманистичких вриједности које се представљају као пуки терет или непожељан пртљаг. Плурализам изведен на монистичким типовима партикуларизма, хомогенизација партикуларног све до хомогенизације и абдикације самог мишљења, изоштрава осјећај да стварност остаје без било каквог смјера/смисла. Свијет којем смо потребни још само као функције сведене на ниво ресурса и бачени на локалну и планетарну „пијацу“ тржишта рада има своје практичне извршиоце који би да темељне принципе људскости најрадије истисну са повијесног хоризонта. Но управо такви не виде да ће нас већ сутра изнова заскочити стара питања: шта ћемо с човјеком? и како мисаоно обухватити овако расуту стварност? А јасно је да одговор на њих, мада у промијењеним друштвеним околностима, може доћи само из зоне хуманистичких и друштвених дисциплина те умјетности...
Проф. др. Мухамед Џелиловић,
декан Филозофског факултета